putmojeduse

Da. Svakog jutra dok sneno posmatram ogledalo. Dok praznih ruku ispijam prve gutljaje kafe. Sporo se smešeći. Dok se senka njegove senke polako uvlači u pore i nastanjuje u stenkama postojanja. Dok nehotice potrči kroz mene kao poslednji vapaj umukle ćutnje. I tera me da se zapitam koji je značaj nekog neznanca kojeg zapravo toliko dobro poznajem. Njegova nutrina je deo mene. Mislim da je sporadično spetljao svoje prste za mene. I sad ih gura. Besano. Utrljao je svoj poslednji put oaze ludila. I sada živi u meni, više nego li ja.

Ljudi se ne dotiču vezama. Brakovima. Decom. Ljudi se ne dotiču blizinom, postojanjem, druženjem. Prisutnošću. Oni se dotiču osećajem. Spajaju nevidljivim sponama. Oni mogu biti potpuni neznanci, jedno drugome a opet dve najbliže ličnosti koje su se ikada srele. Zanimljivo je to da se pojavi osoba sa kojom Vas naizgled ne veže ništa, a odavno Vas veže sve. Neki ljudi dolaze, odlaze. Neki dolaze i ostaju. Neki nas mimoiđu. Na stepeništu. U okolnostima drugačijih života. Sa nekima često imamo osećaj kao da smo se sreli u pogrešno vreme.

Osećate tu osobu kao da Vam je nekad bila bliska. Osećate je, bez ikakvog suvišnog razloga, toliko duboko u sebi da to izaziva nemire. Ljudi trče u susret jedni drugima, razbijaju se jedni o druge i hiljadu Vaših ostataka diše u nekim drugim ljudima. Poneki se sretnu i od samog trenutka znaju da tu postoji nešto više. Značajnije. Jače. A postoje i oni koji se nikada nisu sreli, kao mi. Očima neviđeni, a ipak nema niko glasniji od njih u toj javi bunila. I onda tamo, kilometrima daleko Vas budi nečiji glas, nečije reči, nečije postojanje. I neobjašnjivo čeznete da produbite nešto, što je odavno već dublje i od Vas samih. Ponekad se utopimo baš tu. Pobegnemo. Strah od suočavanja, podsvesno, tera nas da se okrenemo. On ili ja. Ali znajte, bežanja su to od sebe samih. Ko nije spreman odlazi. Ali, nakon nekog vremena, opet se i vraća. Često tako provodimo besane noći u razmišljanjima i pitamo se zašto? I kako je moguće da nas dotiče neko ko nas nikada nije dotaknuo? Ili koji su razlozi obitavanja nečijeg u mislima? Ili kako je moguće da baš sve znamo, onda kada ne znamo ništa. Osećamo grč i slobodu. Težinu na grudima. Trzaj u telu koji govori da postoji neki deo oko nas. Deo oko njih. Deo kojem pripadamo. Makar sa njim delili samo tišinu.  I onda nastaje bol. Postajemo svesni činjenica koje nam donose prepreke. Postajemo nezadovoljni jer nemamo mogućnost da ostvarimo bliskost.  Uvek smo znali kako je sve počelo. Često sam sretala ljude koji su jako dobro znali s kim su u svojoj realnosti, osim s kim su kada su sami. Mislim da nema ništa gore od te podeljenosti ljudskog trzaja, na još milione različitih kidanja koja odzvanjaju ispod savšene šminke, savršenih života. Nismo imali hrabrost da ostave nekoga ko nije deo njih, ali su imali hrabrost da u nekom slome deo sebe. I onda dobijamo odgovor: Zašto se neki ljudi sretnu? Zato jer ništa drugo ni ne znaju.

"Retki nađu retke, kad-tad".